liste

Najbolje knjige koje sam pročitala prošle godine // januar, 2019. //

vsco5c2df21eecf72

Kada razmišljam o tome kakva mi je bila 2018. godina po pitanju čitanja, osećanja su mi nekako ambivalentna. Iako sam s jedne strane pročitala knjige koje su za mene imale toliko posebno značenje da mi je teško da o njima pričam, s druge strane je bilo i dosta razočarenja. Kada se sve to skupi, prethodnih 12 meseci bilo je jako mešovito.

Danas, doduše, pričamo samo o romanima koji su na mene ostavili jak utisak i koje bez pogovora preporučujem svakome kome deluju iole interesantno. Radi održavanja neke “napetosti” pokušala sam da ih rangiram, ali je svaka pojedinačno fenomenalna i sve su od mene dobile 5 zvezdica.

#5 The Roanoke Girls – Amy Engel

{

Devojke iz Roanoka bile su za mene ogromno iznenađenje na nekoliko različitih nivoa, a upravo je to i razlog zbog kojeg me je ova knjiga toliko oduševila.

Ovaj roman Ejmi Engel je pre svega po pitanju žanra atipičan za mene, računajući da su trileri tipovi knjiga ka kojima gajim najmanje naklonosti. Napetost i tenzija su, po mom mišljenju, često jedine stvari koje odražavaju popularnost trilera, ali jednom kada se otkrije misterija sa sobom vuku bilo koju potrebu za ponovnim čitanjem knjige. Devojke iz Roanoka, međutim, briljiraju u tome koliko su suprotne od mojih prvobitnih stanovišta.

Iako misterija jeste ono što nosi radnju, ona nije presudna stvar koja me je kupila. Slojevit zaplet koji se otkriva korak po korak tek je jedan od elemenata ove knjige, dok je s druge strane krase kompleksni likovi čije su dobre i loše strane maksimalno istražene. Ni u jednom trentku nisam našla sebe kako mislim da su njihovi postupci izveštačeni ili da su im namere u neskladu sa karakterizacijom. Štaviše, u svega dvestotinak strana su dvodimenzionalne figure postale ljudi od krvi i mesa sa kojima se dubinski saosećalo (pa, barem s većinom, ONO DVOJE mogu slobodno da nestanu sa lica zemlje ako mene pitate).

Engel takođe ne strepi od tabu tema i brutalnosti koja dolazi od neverovatno toksičnih odnosa, ljudi i trauma koje likovi preživljavaju. Sve je to umešano u savršeno satkanu atmosferu propadajućeg gradića u sred ničega, a opisi su toliko živopisni da vas vrućina beskonačnog leta obasjava od prve strane.

#4 I’m Thinking of Ending Things – Iain Reid

vsco5c2e5de02bcef

Da mi je neko neposredno nakon što sam ovu knjigu završila rekao da će mi se naći na spisku omiljenih u godini, pomislila bih da to znači da mi je godina bila zaista očajna. Prvi utisak mi je, dakle, bio katastrofalan.

Ne znam da li postoji neko kome ovaj psihološki horor Iana Rida nakon okretanja poslednje strane nije digao pritisak. Posle stranica i stranica tenzije, isprepadanosti i iščekivanja, onakav kraj samo može da izazove zbunjenost, a onda, nakon nekog vremena kada ga konačno ukapirate, bes. Zašto se onda ova knjiga našla na mom spisku najboljih?

Pre svega, prva polovina u čitaocu budi dva jasna osećanja: prvo je zaintrigiranost “filozofskim” raspravama koje dva glavna lika vode u kolima, a drugo je strah. Strah je, verovatno, ono što nadvladava, a najgore od svega je što ni sami ne znate zašto se plašite.

Sve u ovom romanu je uznemirujuće – priče koje karakteri pripovedaju jedni drugima, neuobičajene situacije koje se nižu, neprijatnost i stalno rastući osećaj nelagode koji izaziva stil pripovedanja dok vas polako navodi na paranoju. Ako uspete da prođete kroz ovaj roman a da nijednom ne budete obliveni hladnim znojem dok manično palite lampe u sobi kako biste bili sigurni da ste sami, skidam vam kapu. Ja nisam uspela.

I, i pored kraja koji mi nije najviše legao, o ovim sam osećanjima razmišljala čitave godine. Retko koji roman uspe da me toliko ostavi bez takta i da mi mesecima boravi u glavi, tako da smatram da knjizi I’m Thinking of Ending Things treba da odam priznanje koje zaslužuje. Malo je onakvih koji uspeju da izazovu istu reakciju i ostanu sveži nakon dužeg vremena.

#3 Poslednje carstvo – Brendon Sanderson

vsco5c2df08044df6

Kada sam razmišljala kojoj knjzi da dodelim ovo treće mesto, dugo sam se mislila između Poslednjeg carstva i Krv kraljeva Robin Hob. Oba romana su fenomenalna ostvarenja u svetu epske fantastike i oba čine čuda u tom žanru. Međutim, iako sam Krvi kraljeva dala istu ocenu, ipak je Poslednje carstvo knjiga o kojoj sam želela više da pričam.

Sanderson je autor koji mi je već duže vreme na radaru, ali sam ga uporno izbegavala zbog pukog obima svakog njegovog dela. I ovaj sam roman uzela u ruke tek nakon što sam konačno završila sa ispitima na fakultetu i imala vremena da se posvetim tomu od skoro 700 strana. Vredelo je, međutim, u svakom smislu.

Poslednje carstvo prvi je deo Sandersonove trilogije Red magle i uz prasak je najavio moju ljubav i obožavanje prema ovom autoru i njegovom opusu. Radnju Poslednjeg carstva teško je sažmeti u nekoliko reči, jer je toliko sitnica u njemu kojima se mora posvetiti pažnja.

Ono što, doduše, moram reći, jeste da je magijski sistem besprekoran i da se Sanderson maksimalno posvetio građenjem jednog uverljivog, surovog i intrigirajućeg epskog sveta. U sudbine likova sam se investirala još od prologa, koji u startu postavlja napeti ton knjige. Odatle samo nastavlja i dodaje, a onaj jedan preokret je takav da mi vilica i dalje visi na podu, dok mi drugi i dalje ne izlaze iz glave.

#2 The Cranes Dance – Meg Howrey

vsco5c2def67cc84c

Između ove i sledeće knjige o kojoj ću pričati, granica mog uživanja je tanka i i dalje nisam sigurna da li je pravično da uopšte i biram između njih. Uzmite, dakle, ovu podelu sa rezervom i verujte da su sledeći romani o kojima vam pričam meni podjednako važni.

O knjizi The Cranes Dance prvi put sam čula pre nekoliko godina na jednom booktube kanalu koji pratim maltene oduvek. Nakon tog prvog puta, viđala sam je tek sporadično na internetu i nekako mi je uvek ostajala van vidokruga, iako su recenzije večno bile fenomenalne. Ni sama ne znam šta me je navelo da je pročitam sada, ali valjda nam neke knjige same dođu kad su nam potrebne.

Krejnove plešu je roman o baletu. Krejnove plešu je, takođe, roman o svemu onome što nije balet. Koliko će vam leći je, s druge strane, stvar za koju ne mogu da garantujem. Mislim da je ovo knjiga koja vam se može dopasti ako knjige čitate radi likova, ako volite da se gubite u nečijem toku svesti i proživite deliće iz svakodnevice koja nije vaša. Ovo je, isto tako, knjiga koja bi prijala ljudima koji ne traže zaplet kada traže dobro štivo i koji uporno pokušavaju da se bore sa sopstvenim greškama, savešću, kompleksnim međuljudskim odnosima i svojim mestom i pravcem u životu.

Kao što je to slučaj sa knjigom I’m Thinking of Ending Things, ni od ovog romana nisam mentalno mogla da se odvojim od trenutka kad sam ga završila. Dan danas me neke scene i razmišljanja ophode i gori mi pod prstima da Krejnove pročitam ponovo. Iako na prvi pogled ova knjiga deluje kao mešavina stvari za koje ne marim mnogo (balet, odnos između dve sestre i postepeno gubljenje razuma), isplivala je na površinu kao jedna od najizvanrednijih stvari koje sam ikada pročitala.

#1 Napuljska tetralogija – Elena Ferante

vsco5c2df0162c3b8

Na neki način, varanje je reći da mi je omiljena knjiga 2018. godine zapravo četiri knjige, ali su one u meni ostavile utisak jedne neodvojive celine i smatram im se samo može učiniti nažao ako se na bilo koji način razdvajaju.

Knjige Elene Ferante bile su pravi biser koji sam ove godine otkrila i, ako odlučite da pročitate išta sa ove liste, neka to budu one. Više nisam ni sigurna kako se Moja genijalna prijateljica prvobitno našla na mojoj polici, jer se jedva sećam da sam je kupila nakon što sam čula jednu ili dve pozitivne recenzije. Kao i sa prethodnom knjigom, ni sa ovom ne znam šta me je navelo da je pročitam baš tada, ali smatram da je u moj život ušla u pravom trenutku.

Moju genijalnu prijateljicu sam maltene progutala. Ne sećam se kada sam poslednji put pre tog trenutka pred sobom imala roman koji me je toliko uvukao u sebe, svoj svet i svoje likove. Ne sećam se ni kada sam poslednji put čitala o nekom literarnom liku u kojem sam do te mere uspela da prepoznam sebe.

Za tren oka sam bila investirana u živote ovih karaktera i postali su sve o čemu sam mogla da razmišljam. Istog dana kada sam završila prvu knjigu, kupila sam Priču o novom prezimenu i ta tri naredna dana koja sam provela čitajući ostaju mi, ako izuzmemo samu knjigu, u magli. Kao namagnetisana, bila sam slepljena za ovaj roman i u njemu sam pronašla sve što sam ikada tražila od knjige.

Treća knjiga, Priča o onima koji ostaju i onima koji odlaze, već mi se činila kao dobro poznat prijatelj kojem sam se užasno radovala. Iako “tiša” u odnosu na prethodne dve, ova pretposlednja knjiga tetralogije nastavila je sagu o Eleni i Lili na već poznati način, uz sve one osvrte na unutrašnji svet likova, njihovu introspekciju, toksične, a opet neophodne međuljudske odnose i priču o jednom istinskom, običnom životu koje sam toliko volela.

Kada sam konačno u decembru u ruke uzela Priču o izgubljenoj devojčici, znala sam da godinu završavam na najbolji način na koji mogu – zaokružujući tako i pripovest u četiri knjige koja me je, sa sigurnošću mogu reći, izmenila kao osobu. Ovaj svet Elene Ferante postao je i moj, a čitati o njemu je osećaj sličan onom koji imam kada se vraćam kući.

Koje su to najbolje knjige koje ste vi pročitali ove godine? Da li ste možda čitali nešto od ovih mojih? Pišite mi u komentarima.

Kako biste redovno bili u toku sa svim objavama bloga, lajkujte fejzbuk stranicu ili zapratite profil na instagramu. Do sledećeg čitanja!

Advertisements

2 thoughts on “Najbolje knjige koje sam pročitala prošle godine // januar, 2019. //

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s